"Lično smatram da se nikad nije bolje živjelo na našim prostorima. Kad vidimo auta, standard ljudi, od čega, šta kako, ja to ne znam. Ali više se rad ne cijeni. U tvornici obuće "Bema" 65 odsto radnika u Banjaluci je osnovna škola. Pa ne može ona voziti Mercedes. Ja to ne mogu shvatiti. Skoro je jedna radnica otišla u penziju, radila je 37 godina najprostiju fazu rada to je bilježenje. Nije pokazala interes da nauči npr. šiti, gdje je duplo veća plata nego kod bilježenja. Neka je letargija zavladala. Onaj ko radi, taj i ima. Ne moramo se plašiti bogatih ljudi, mi se moramo plašiti siromašnih ljudi koji neće da rade, koji samo kukaju i nešto traže", kaže Umičević.

Podsjetio je na akciju "Motike u ruku, nahranimo Banjaluku", u kojoj želio otkupiti povrće od svojih radnika za restoran "Bema".

"Došla je jedna žena od 1.200 radnika i rekla mi da ima pet tona krompira. Pitao sam je kolika je para? Kaže ona pedeset feninga. Kažem ne može. Pita ona koliko može. Reko sedamdeset feninga. I ja sam to otkupio od nje. Mora se raditi, nema više Tite i partije. Osam sati radiš, osam spavaš, osam odmaraš", poručuje Umičević.

Smatra da je teško stvoriti kult rada, i da naši koji misle da u Njemačkoj ili Americi pada para, treba bolje da se raspitaju.

"Svi mole Boga da rade u Vladi, a tamo se ništa ne radi i dobija se plata. A ovdje (Bema) se plata zarađuje".